“Ovde nam je odlično. Jutros smo kolegijum držali na srpskom jeziku”. Ovako je jedan lekar iz Prokuplja, koji je otišao na rad u Norvešku, odgovorio prijatelju na pitanje – kako se snalazi. Balkanska kriza, koja traje nekoliko decenija, dovela je do novog talasa radne migracije. Nekada su odlazili samo radnici. Danas odlaze najstručniji.
Pre pedeset godina potpisan je sporazum SFRJ i SR Nemačke o dolasku radnika. Tada je krenula milionska kolona gastarbajtera sa ovih prostora. Oni su krenuli trbuhom za kruhom, njihova deca su završila škole, njihovi unuci su druga generacija bez mnogo veze sa domovinom. Vlasti Jugoslavije su nameravale da se problem nerazvijenih područja rešava tako što će seljaci postati radnici, preseliti se u gradove, zaposliti u fabrikama… a jedan deo, pre svega iz južnih nerazvijenih sredina, biti poslat u inostranstvo na, kako se tada govorilo, “privremeni rad”.
Privredne reforme 1963. I 1965 nisu ublažile problem nezaposlenosti, pa se Jugoslavija otvorila, dala pasoše I ljudi su otišli u Nemačku, Austriju, Francusku, Švedsku… To se nekako poklapalo i sa krahom Titove politike prema Istoku.
Danas ponovo imamo “stampedo” radnika sa Balkana prema Zapadu. Srbiju, u ovom momentu, prema anketama, želi da napusti 35 odsto mlađih od 29 godina. U “niskom startu” su i žitelji Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine… Nije taj problem rešen ni ulaskom u Evropsku uniju. Slična situacija je u Bugarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj…
Odlaze mladi, ali oni koji imaju posao i rešeno stambeno pitanje. Oni se neće vratiti jer žele da žive u uređenoj državi, sa sigurnom perspektivom, sa mogućnošću da žive od svog rada.
U Srbiji, Bosni i Hercegovini, ili na Kosovu destine hiljada ljudi čeka priliku da se domognu Zapada. Ispred konzulata – duge kolone onih koji čekaju na radne vize. Škole stranih jezika rade punom parom. Najpopularniji jezik je njemački a zanimanje je toliko da se čak nude kursevi u 23 sata. Posredničke agencije takođe pune blagajne: za posredovanje jedne medicinske sestre, nemačke klinike plaćaju i po 5.000 evra premije. Oni koji traže posao takođe plaćaju.
Situacije je slična i u Hrvatskoj. S obzirom da je zemlja od 2013. u EU, za većinu zemalja članica građanima Hrvatske ne treba radna dozvola. Čitavi delovi zemlje su opustošeni. Pritom mnogima nije samo do puke zarade, nego odlaze zbog društvenih i političkih uslova i opšte atmosfere beznađa.
Srbiju želi da napusti milion i 200 hiljada ljudi. Od 2012. do 2017. godine iz Bosne I Hercegovine je otišlo više od 150 hiljada ljudi. Albniju je napustilo 42 odsto stanovnika.
Analiza Fondacije Fridrih Ebart pokazuje da čak 78 odsto lekara želi da napusti Albaniju, a njih 24 odsto bi to učinili odmah. Od ukupnog broja onih koji su napusti Hrvatsku 30 odsto je otišlo zbog plata I radnih mesta, a čak 70 odsto njih – zbog nefunkcionalnosti države, nepotizma, protekcionizma, bezakonja… Posebno su ogorčeni zbog opšteprihvaćenog trenda o tome da je ključni razlog za dobijanje posla – članska knjižica vladajućih partija. To je najveća privilegija, pokazuju istraživanja u čitavom regionu.
Region se prazni, stručna radna snaga , školovana u zemljama jugoistočne Evrope dobrodošla je zapadnim zemljama.
U Nemačkoj , broj osoba zavisnih od tuđe nege iznosi 2,8 miliona. U narednih 40 godina taj broj će biti udvostručen. Nemačkoj nedostaje u ovom trenutku 35 hiljada negovatelja.
Ministarstvo zdravlja Nemačke čak razmatra predlog da se kadrovi za ove poslove obučavaju u inostranstvu,a da nmačka snosi troškove. Pre svega se misli da bi morali da nauče nemčki jezik, pre nego što dobiju zaposlenje.
Smatra se da bi najviše kadrova privukli iz Makedonije, sa Kosova, sa Filipina sa Kube.
Zapadne zemlje popunjavaju prazninu na tržištu rada, dobijaju stručnjake u čije obrazovanje nisu ništa uložile. U Makedoniji se rodila ideja da njihovo zdravstveno osoblje provodi neko vreme ( šest meseci) na primer u Nemačkoj, da tamo stekne nova znanja, ali I da zaradi, pa da se posle vrate u Makedoniju… Tako bi, smatraju Makedonci, rebalo da postupi čitav region.
