Nova američka diplomatska “ofanziva” za ubrzano rešavanje kosovskog “čvora” se medijski zahuktala. Prištinski portali preneli su navode “neimenovanih “ izvora o tome da je predsednicima Srbije i Kosova u Vašingtonu “ predstavljen nacrt konačnog sporazuma” u dijalogu Beograda i Prištine. Vučić i Taći su se susrreli u Beloj kući sa Ričardom Grenelom, vršiocem dužnosti šefa svih američkih obaveštajnih službi i Robertom o Brajenom, savetnikom za bezbednost američkog predsednika, kao i Džeradom Kušnerom, koji je Trampov zet i jedan od glavnih savetnika.
Da je do susreta zaista došlo potvrdila su dva predsednika i objavljivanjem fotografija na društvenim mrežama dodatno u to uverili sumnjičavu javnost.
Dva predsednika, po običaju, nisu u svojim izjavama iznosili ništa što bi ukazivalo na to da je sastanak bio posebno važan. Jedino je Taći kratko rekao da je sastanak u Beloj kući “dramatičan zaokret” i da Amerika “konačno preuzima dijalog i želi da to završi u kratkom roku”.
Za dodatnu dramatizaciju su se pobrinuli prištinski mediji. “Bota sot” (poznat po tome da često “ima saznanja”) navodi da sledi dinamična faza pregovora i da će stranama biti ponuđene ( u američkom stilu) dve opcije uz zahtev “uzmi ili ostavi”. Navodno, od Srbije se do juna ne traži da prekida kampanju lobiranja za povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova.
Jun je, kako se navodi, rok za postizanje sporazuma između Srbije i Kosova. U razgovorima će dominirati dva predsednika, sa timovima koje će sami birati. Obećano im je da će se sastati i sa predsednikom Trampom, ali tek kada budu blizu dogovora. Priča je zaokružena upozorenjem da onaj ko n bude želeo da potpiše sporazum može da računa na višestruke sankcije SAD.
Sam Ričard Grenel se potrudio da demantuje tvrdnje analitičara da bi “SAD želele da se dijalog kreće u pravcu brzog dogovora i da je u Vašingtonu bilo reči o razmeni teritorija” .
Kao i obično, sve je još uvek u ravni spekulacija. Pa analitičari “procenjuju” da je ova Grenelova akcija usmerena pvenstveno ka tome da sačuva “svog igrača na kosovu Hašima Taćija”. Po toj teoriji Grenel želi da obezbedi angažman Hašimu Taćiju na sprovođenju budućeg sporazuma, što znači da nastoji da mu produži politički život za narednih 5 godina, koliko bi trebalo da traje implementacija tog sporazuma. Njegovi favoriti su tandem Vučić – Taći.
Ali, problem je novi kosovski premijer Aljbin Kurti koji nastoji da izbornu pobedu finalizira eliminisanjem Taćija iz kosovskog političkog života. I na dobrom je putu da to i ostvari. Kurti, iako zagovara ujedinjenje sa Albanijom, tvrdeći da neće dati ni pedalj Kosova, uziva veliku podršku kosovskih Albanaca. Tu podršku je izborio obećanjima da će iskoreniti kriminal i korupciju koju dve decenije nosi Taćijeva ekipa.
Kurti je, naravno, protiv bilo kakve promene granica. Nemačka je, takođe, protiv takvog rešenja, prvenstveno zbog opasnosti od domino efekta koji bi, kako Berlin tvrdi, zapalio čitav region.
U Srbiji je za razgraničenje, odnosno korekciju granica, bio predsednik Aleksandar Vučić, koji je u nekoliko navrata ocenio da je njegova kosovska politika propala i da “ građani Srbije žele zamrznuti konflikt”. Srpska pravoslavna crkva, veći deo javnosti (tako tvrde ankete) kao i veći deo opozicije je protiv podele Kosova.
Prorežimski analitičari ubeđuju javnost u Srbiji da Tramp želi brzo rešenje za Kosovo jer će mu to biti “jak predizborni adut”. Na taj način pokušavaju da stvore utisak neminovnosti “gubitka Kosova” u kojem bi to što ćemo dobiti deo teritorije bilo prikazano kao vrhunski uspeh.
S druge strane, mediji lojalni Taćiju uveravaju kosovske Albance da “treba Srbiji dati deo severa, “što nikada nije bilo albansko”, u zamenu za konačno priznanje iz Beograda, I još pride “dobiti” Bujanovac i Preševo… Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina se “ježe” od ovakvog rešenja, znajući da neće odoleti “centrifugalnim“ silama koje bi pokrenula podela Kosova.
Grenel je , u jednom momentu, bio zagovornik koncepta približavanja dva naroda, uspostavljanja ekonomskih veza, stavljanja u centar budućeg rešenja – interes građana na Kosovu I u Srbiji, a ne teritorijalni princip koji dovodi do jakih I nepredvidivih turbulencija. Ali, ova priča iz Vašingtona, ponovo vraća u igru – podelu teritorije. Ili je to samo priča?
