„Srbi matirali Mila komitu!“, „Milu propao puč“, „Ustoličenje nameravali da spreče snajperskom puškom“, „Snaga crkve i naroda“… ovi naslovi beogradske štampe, osvanuli danas na kioscima, razlikuju se od naslovnih strana podgoričkih medija… „Pobjeda“ krupnim naslovom obaveštava čitaoce „Hirotonija silom na sramotu“, Portal „CdM“ se ističe naslovom „Helikopterski okupatorski desant na Cetinje Prfirija i Joanikija“, a „Vijesti“ navode „S neba do trona u dimu suzavca“…
Svetski mediji, međutim, u prvi plan ističu da je jučerašnji događaj pokazao „dubinu podela u Crnoj Gori“…
Ko je, zapravo, pobednik jučerašnjeg napetog performansa širom Crne Gore, sa epicentrom na Cetinju? Da li je jedino važno to što je dan prepun suzavca, kamenica, gumenih metkova, molotovljevih koktela, prejakih izjava, velikog straha… završen bez krvi?
Bio je to pokušaj stvaranja nove velike podele među građanima Crne Gore. Možda i pokušaj crnogorskog predsednika Mila Đukanovića da se, na čudan način, osveti Srpskoj pravoslavnoj crkvi za njenu presudnu ulogu u izborima u kojima je, posle tri decenije, izgubio vlast. I moć.
Bio je to, poslednji pokušaj „duboke države“ da poremeti odnos snaga uspestavljen na izborima. Od izbora, na kojima je pobeđen Đukanovićev DPS, do juče Crna Gora je politički živela u specifičnoj vrsti kohabitacije – Đukanović predsednik, Krivokapić – premijer… Vlada kritikovana i iz Podgorice i iz Beograda, smatrana nesposobnom, a teško je nabrojati sve uvredljive epitete kojima su i beogradska štampa pod kontrolom režima, ali i podgorički ( tzv Milovi mediji) „kitili“ premijera Zdravka Krivokapića. Ni Srpska pravoslavna crkva nije u tom procesu kompromitovanja nove crnogorske vlade ostala čistih ruku.
„Na muci se poznaju junaci“- spremni su da tvrde podgorički analitičari, ilustrujući tu ocenu podacima da je Vlada „lukavo“ nadmudrila Đukanovićev „pokušaj puča“ ometanjem ustoličenja mitropolita Joanikija. Drugi, opet, tvrde da je juče „poražen savez Mila Đukanovića i predsednika Srbije Aleksandra Vučića“.
Vučić je juče rekao „Milu ću samo da poručim: ni ti, ni bilo ko drugi nećete uspeti da pokorite Srbiju – dok sam živ“.
Je li NATO pomogao ustoličenje, šaljivo se komentariše podatak da su patrijarh srpski Porfirije i mitropolit Joanikije, na Cetinje, preletevši barikade, stigli helikopterom crnogorske vojske. Znači NATO vojske!?
Nervozna reakcija Đukanovićevih pristalica, komita ( političko ime za grupu koju , mahom , čine militantni navijači i huligani) mnogi su spremni da „opravdaju“ prošlonedeljnom akcijom zaplene 1,4 tone kokaina u jednom prigradskom naselju Podgorice. To je događaj koji je „poremetio“ odnose u podzemlju, ali i pokazao da nova Vlada ima odlučnosti u borbi protiv kriminala, ali i da sarađuje sa svetskim bezbednosnim sistemima. Prema ovoj „teoriji“ podzemlje je shvatilo poruku, pa je „političkim nemirima pokušalo da povrati uticaj u društvu“.
Crnogorska vlada ( mesecima „bušena“ podmetanjima tzv „duboke države“) je, kako se veruje, položila najteži ispit – Crkvi ( koja joj je pomogla da dođe na vlast) je obezbedila da se ustoličenje mitropolita Joanikija ipak obavi na Cetinju, a crnogorskom predsedniku Đukanoviću pokazala da može da se kreće u granicama svojih protokolarnih ovlašćenja. Zvaničnom Beogradu su „Krivokapić & company“ pokazali da ovaj događaj može samo medijski da eksploatiše ( za unutrašnje potrebe vlasti u Srbiji) i da je Crna Gora, ipak, druga država.
Toga je , čini se, prvi postao svestan lider socijalista Ivica Dačić, koji je „cetinjsku epizodu“ iskoristio da zatraži hapšenje Nenada Čanka, lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine, zbog toga što je, kako je Dačić rekao, Čanak „dobio pare“ od Mila Đukanovića da podstiče sukobe i nasilje prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Na kraju, iako se, prema „balkanskim pravilima“ , čini da kraja trzavicima – nema, najvažnije je da nije bilo krvi i da je „kriza sagorela zajedno sa automobilskim gumama na barikadama“.
