Na startu trke za mesto britanskog premijera izdvojila se slikovita figura nekadašnjeg šefa diplomatije i gradonačelnika Londona, Borisa Džonsona. Prvi utisak je da je Džonson odlučan i da sebe smatra ozbiljnim kandidatom. To se vidi na prvi pogled – smršao je, promenio frizuru, nabavio bolje odelo. Čenjenica je da izbegava medijske skandale koji su ga uvek pratili u dosadašnjoj karijeri.
Konzervativci ga smatraju svojom prednošću. Tvrđa struja misli da je njegov oštar jezik njihov adut, dok umereni u njemu vide tradicionalistu. Vole ga jer je neobičan, jer ume da obećava, jer je popularan i što je najvažnije – nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Naravno, proračunati konzervativci znaju da im je on, bar što se aktuelnog momenta tiče, jedina šansa da dobiju sledeće parlamentarne izbore. Ideološki – on je konzervativni “evropejac”, zalaže se za novi dil sa Briselom. Njegov plan ( bolje reći predizborno obećanje) je da dogovori isplativiji izlaz Ostrva iz EU.
Predizborne kampanje su voda u kojoj Džonson najbolje pliva. Neverovatna je lakoća kojom on izgovara prazna obećanja. Zagovarajući Bregzit on je kao ključni argument navodio da će London prestati Briselu da plaća 350 miliona godišnje. Čak je tvrdio da će te pare da budu iskorišćene za poboljšanje zdravlja ostrvljana. I oni su mu, naravno, poverovali.
Džonsonovi čvršći aduti su – 70 poslanika koji ga već sada podržavaju. U trci sa deset kandidata, on jedini u ovom momentu ima šanse da nasledi Terezu Mej.
Drugi važan adut je očigledno jak medijski tim savetnika. Oni sklanjaju “kore od banana” ispred Džonsona, koje mu postavljaju protivnici, ali često i on sam. Ne dopuštaju mu nekontrolisane i impulsivne nastupe, niti izjave kojima je često izazivao međuverske skandale.
U trci za Dauning strit 10, Džonson je prvi startovao. Dok je najavljivao kandidaturu prštao je optimizam iz njega. Veselo je sebe preporučio za budućeg premijera Britanije pre svega ističući da je bio vanserijski gradonačelnik Londona, da je probleme rešavao brže i bolje od drugih, da je organizovao fantastične Olimpijske igre. Naravno, prećutao je vreme koje je proveo na mestu šefa britanske diplomatije.
Britanska štampa se ne libi da tvrdi da je Džonson “lenština”, da nema “nikakvih rezultata”, da je bio nenadmašan u trošenje državnih para, da je “skandal majstor” , a često su mu tabloidi određivali dijagnozu. Najčešće su ga mediji častili epitetom “šarlatan”, ali su prestali kada su shvatili da je Evropa puna lidera “šarlatana” i da je taj trend u porastu.
Njegovi protivnici u ovom momentu mogu da se samo nadaju da će se Džonson sam saplesti.
Boris Džonson sada govori kako će odmah, na “najprijateljskiji način” početi pregovore sa Briselom koji će doneti korist Britaniji. Ovoga puta nije pretio da Britanija neće platiti dug Evropskoj uniji, ali je očigledno relacija London – Brisel jdan od njegovih političkih aduta.
Izbori će biti održani 22. jula. Džonson zna da nema mnogo vremena. Ali, vremena nemaju ni njegovi rivali. Posle izbora ide letnja pauza, pa bi pregovori sa Briselom mogli da krenu u septembru. On ne pridaje mnogo značaja tvrdnjama iz Brisela da neće ni biti novih pregovora i da je stvar završena. Njemu je važna samo kampanja. Uostalom razvod želi i on i Brisel. Ima li bolje osnove za jaku kampanju na ostrvu.
Njegov susret sa novinarima je protekao bez ozbiljnih potresa. Uozbiljio se samo na pitanje – hoće li podneti ostavku u koliko ne uspe?
Biće teško, odgovorio je, zadovoljavajući, na čudan način i pobornike i protivnike Bregzita. Novinarska pitanja je pregazio kao “plitak potok”. Od šest pitanja dozvoljenih novinarima jedino ga je zainteresovalo – da li je imao mladalačkih grehova i koristio kokain. Ali, iz toga je izašao neokrznut.
Britanska štampa ocenjuje da on ima najviše šansi. Naravno, cinično tvrde i da je najveći protivnik Borisa Džonsona, upravo Boris Džonson.
