Lideri Evropske unije (EU) postigli su dogovor o imenovanju čelnika u EU, medju kojima će Nemica Ursula fon der Lejen voditi Evropsku komisiju. Evropsku centralnu banku (EBC) vodiće Francuskinja Kristin Lagard, a na mesto predsednika Evropskog saveta biće Belgijanac Šarl Mišel.
Španac Žozep Borelj zameniće Federiku Mogerini na mestu visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost.
Nemačka demohrišćanka Ursula Fon der Lajen ima bogato političko iskustvo. Bila je na čelu nekoliko nemačkih ministarstava, a rođena je u političkoj porodici. Njen otac je bio poznati političar Ernst Albreht.
Ursula Gertrud Fon der Lajen rođena je 1958. u Briselu, gde je njen otac, a kasnije i premijer Donje Saksonske države Ernst Albreht, imao visoku dužnost u Evropskoj ekonomskoj zajednici i Evropskoj uniji, prethodnicima Europske unije.
Studirala je na prestižnoj Ekonomskoj školi u Londonu, a u Nemačkoj je studirala medicinu, nakon čega je doktorirala i specijalizovala ginekologiju.
Ursula je udata za lekara koji je potomak poznate porodice tekstilnih industrijalaca, Heika fon der Lajena, sa kojim ima sedmoro dece.
Ovo se smatra neočekivanom pobedom Angele Merkel. Pola veka Nemačka nije imala svog čoveka na vrhu Evropske komisije, Ursula fon der Lajen bi trebalo da postane prva žena na ovoj funkciji pa još je i iz Hrišćansko-demokratske unije kao i Merkelova.
Da je kancelarka sama nametala ovakvo rešenje – verovatno ga ne bi bilo. Ali rešenje se rodilo iz nevolje nakon što su propale sve druge mogućnosti i šefovi država i vlada EU osetili su olakšanje što su konačno našli osobu koju svi mogu da podnesu. Upravo je francuski predsednik Emanuel Makron priskočio kancelarki Merkel zalažući se za Fon der Lajenovu, ocenjuje Dojče vele.
Fijasko je doživeo Evropski parlament i princip “nosilaca liste” za evropske izbore. Jer, na kraju u fotelju nije došao nijedan od kandidata koji su zbilja trčali izbornu trku.
Na maratonskom samitu je gotovo potpuno nedostajao duh kompromisa. To je, pre svega, krivica država Višegradske grupe koji su istupali glasnije nego ikad i učinile sve da pokopaju šanse holandskog socijaldemokrate Fransa Timermansa.
On se kao komesar i potpredsednik EK zalagao za vladavinu prava više nego što bi te zemlje volele. To mu je bio neoprostivi greh u očima nacionalista koji vladaju u Varšavi i Budimpešti. Oni su pak pojačanje dobili u vidu populističke vlade u Rimu. To je nova konstelacija u EU koja će doneti još mnogo muka.
Matematički je bilo moguće preglasati ih, ali lideri članica EU naprosto nisu želeli da donose odluku protiv drugih većih članica. To je jasno rekla kancelarka Merkel.
Neke istočnoevropske zemlje žele sasvim drugačiju politiku. One se protive da temelj EU bude model liberalne demokratije i protive se daljem srastanju Evrope. Sada ima dovoljno takvih bundžija da se potkopaju odluke u EU.
Međutim, za izbacivanje iz trke nosioca liste Narodne partije Manfreda Vebera odgovoran je najviše francuski predsednik Makron. On je smesta stavio do znanja da Vebera smatra preslabim i neiskusnim kandidatom i za taj stav je pridobio Špance i Skandinavce sa ciljem da posle petnaest godina okonča vladavinu konzervativaca u Briselu.
U tome Makron nije uspeo, ali se makar na kraju pokazao pomirljivim i prihvatio nemačku ministarku odbrane.
Treća moguća opcija, danska liberalka Margrete Vestager koja je do sada bila vrlo cenjena kao komesarka za zaštitu konkurencije, pala je na otporu Italijana. Ona im se jednom već zamerila po pitanju bankarskog sistema. Tu se dobro videlo da je podela funkcija ujedno poligon za lične osvete – i to govori o karakteru italijanske vlade.
Za Evropski parlament je spektakularni samit u Briselu bio pravi potop. Parlament je želeo da demokratizuje izbor šefa ili šefice EK, da ga učini razumljivim za građane. To je doduše bilo polu rešenje, jer na evropskim izborima i dalje postoje samo nacionalne liste pa se ne može glasati za kandidate iz drugih zemalja. Ali to je bio makar pokušaj.
Kancelarka Merkel je pokušala da spasi stvar – kad već nije prošao bavarski konzervativac Veber, podržala je Timermansa koji je predvodio listu Socijalista. Ali kada su svi nosioci lista naišli na zid otpora odavde ili odande, Angeli Merkel je ostalo samo da iz rukava izvuče kandidatkinju iznenađenja.
Kao problem ostaje institucionalna slabost parlamenta, za razliku od bilo koje demokratske države, parlament EU nema mogućnost da slobodno bira šefa izvršne vlasti to jest Evropske komisije. Stvar je takva da kandidata imenuju lideri država EU, a parlament mora da ga izglasa. Dakle tu im je potreban konsenzus.
Pouka iz fijaska glasi da evropske partijske familije treba da bolje biraju svoje kandidate. Veber jeste bio slab takmac, jer nema nikakvog iskustva u izvršnoj vlasti. Konzervativci su na evropskom nivou svakako imali jača imena, ali su odlučili u skladu sa partijskom disciplinom i iz dugogodišnjeg poštovanja prema Veberu koji je vodio njihov poslanički klub.
To nikako nije dovoljno. Stranke moraju da razmisle koji su to kandidati koji mogu da pridobiju većinu – i među poslanicima Evropskog parlamenta i među predsednicima i premijerima članica EU. Zato i evropske porodice stranaka snose deo krivice za brodolom koji žestoko unazađuje demokratizaciju evropske politike.
