Da kojim slučajem odluči da danas okači kopačke o klin Aleksa Vukanović bi imao šta da priča pokolenjima. Onaj gol protiv Jang Bojsa pred 60 hiljada duša na Marakani, svrstao ga je u galeriju junaka novije istorije Crvene zvezde. Međutim, let iznad suparničke odbrane i udarac glavom, nisu mu pomogli da sebe podigne do statusa sigurnog startera u eri Vladana Milojevića.
Međutim, imao je bivši član Napretka sasvim pristojnu ulogu u jesenjim iskušenjima. Postigao je šest golova i stalno kucao na vrata prve postave, posebno što je upotrebljiv na krilnim i poziciji napadača.
Ostaće taj momenat delirijuma protiv Jang Bojsa kao najjači utisak, mada bilo je i drugih momenata.
“Žao mi je što nisam više igrao u Ligi šampiona, ipak je to elitno dešavanje u fudbalu. Takva je bila situacija. Poslednjeg dana prelaznog roka kupljen je i Van la Para, malo mi je bilo krivo, ali šta da radimo, takav je fudbal. Nikada se nisam bojao konkurencije”, bez uvijanja kaže Aleksa Vukanović.
Prošle zime dugo je trajala saga o tome kom carstvu će se privoleti Zvezdin ofanzivac, tada u koži najboljeg igrača Superlige i zlatne kruševačke koke. Pričalo se o odlasku u Aziju, na kraju je izabrao Crvenu zvezdu.
“Došao sam pre godinu dana i deluje da mi se ostario već san. Potajno sam sanjao da ću uvesti Zvezdu u Ligu šampiona. Najlepši osećaj je dati gol pred punom Marakanom, neopisivo. Taj gol je na neki način moja lična karta. Idemo dalje. Daće Bog da opet uđemo u Ligu šampiona, pa nevažno ko će da postigne odlučujući pogodak”.
Još u Napretku profilisao se kao igrač za velike utakmice. Tada je uglavnom bio jako raspoložen u sudarima sa Partizanom. Protiv tima iz Humske postigao je četiri gola.
“Davao sam golove Partizanu, nadam se da ću da nastavim. Izgleda da mi je sudbina da dajem važne golove. Svakog sportistu motivišu velike utakmice. Na nama je da se potrudimo da svaku utakmicu učinimo velikom. Fotografije sa utakmice protiv Jang Bojsa čuvaću dok sam živ. Jednog dana da ih i deci pokazujem”.
Milojević ga je povremenuo koristio kao špica i smatrao da tu najviše može da pruži. Kod Dejana Stankovića je, bar za sada, na desnom krilu.
“Nije mi strano ovo što igram trenutno, na krilu sam. Više volim da igram špica, bliže sam golu, ali nije mi ni ovo strano. Jang Bojsu sam dao gol baš kao špic. Svi igrači su imali jedan na jedan razgovore sa Stankovićem. Sve je lepo prošlo, to je više bilo da se lepo upoznamo. Tu je on za nas, pričamo stalno, kako sa njim tako i sa pomoćnicima”.
Razumljivo je što Vukanović sebe još ne vidi u inostranstvu, iako je u zrelim igračkim godinama.
“Ne razmišljam o odlasku u inostranstvo, osim ako bi došla ponuda baš dobra za klub i za mene. Onda bih razmislio i popričao sa ljudima iz kluba. Verujem da sam napravio odličan potez što sam pre godinu dana došao u Zvezdu, to mi je bila želja.
Nisam razmišljao gde vidim sebe. Recimo Rusija. Interesuje me i njihov život, sličan je našem, pa da vidim. Možda bih se oporobao i u njihovoj narodnoj igri. Nikad se ne zna, voleo bih da naučim. Prošle godine sam igrao na našem godišnjem koncertu, da podržim drugare. Pesma i igra se ne zaboravljaju”, objasnio je Vukanović koji je i član kulturno umetničkog društva.
Jasno se osećalo tokom razgovora da Aleksa Vukanović ima još nedovršenog posla u Zvezdi. Posebno sada kada je trener Dejan Stanković.
“Voleo bih da osvojim duplu krunu, onda bih mogao mirno da odem iz Zvezde. Nisam mogao da dođem sebi kad sam čuo da mi je trener Dejan Stanković. Gledao sam kako daje onaj gol Šalkeu sa pola terena, to mi je prvo palo napamet. Super nas je prihvatio, kao sinove nas gleda. Lep je osećaj sarađivati sa njim, kao i sa njegovim pomoćnicima”.
Verovatno ovi redovi nikada ne bi bili napisani da Aleksa Vukanović u ČSK Čelarevu nije upoznao Dragana Ivanovića. Pod iskusnim stručnjakom , u trećeligaškom rangu, stasao je za velike domete.
“Ivanović je veliki mentor, naučio me je bitne stvari i u životu i u fudbalu. Voleo bih da nađe neki dobar angažman, vredan je čovek, od onih koji ne odustaju lako”.
Imao je obavezu da pohvali još jednog čoveka sa kojim je blisko sarađivao.
“Marina sam gledao dok je igrao u Čelsiju i tada nisam ni sanjao da ću da igram sa njim. Od prvog trenutka mi je pokazao da je momak na zemlji, normalan, davao nam je najviše saveta. Čujemo se povremeno. Ostaće nam u srcima, a u Zvezdi kao velika ikona”.
Hoće li se Aleksa Vukanović na proleće radovati na prepoznatljiv način?
“Uvek sam se radovao na isti način, kao neka simulacija kondorovog leta. Tako su se radovali Anri i Ibrahimović, pa možda zbog toga. Oni su mi bili omiljeni igrači kad sam bio klinac. Dva najveća majstora fudbala”.
mozzartsport.com
